Akteri: Ljilja, Mafin, Iva, Borac, Musketar, Đoli, Ibro, Jeca, Pop, i naravno Džej.

Vreme: hvala bogu, sunčano.

Petak, 31.12.2010.

…a mi ipak idemo?….

Sakupili smo se oko 9č, ali smo iz Beograda krenuli oko 11č u petak, 31.12.2010., i u selo Štrbac stigli oko 17č. Meni lično ne bi bilo čudno ni da smo kasnije stigli s obzirom na to ko je vozio (Musketar ne voli da forsira svoju Gorsku vilu (Lada NIVA) pa je “tera” brzim hodom baštenskog puža, što recimo uzrokuje da vraćanje iz Crne Gore (od Kotora do Beograda) traje 3 dana, ali je s druge strane poseban užitak jer zaista može da se uživa u predelima bez da vam se zavrti u glavi) i koje smo “akcije” imali u međuvremenu (recimo obilazak “Tempo” marketa u potrazi za hranom za 10 ljudi).

Dakle, kada smo (prilično natovareni pa samim tim skoro potpuno onemogućeni da dišemo) napokon stigli do Štrpca bilo je povečerje i nismo bog zna šta mogli da vidimo, stoga ću opis prirodnih lepota Miroča ostaviti za koji red kasnije (sledeće jutro).

Ostatali (u drugim kolima: Borac, Iva, Mafin, Pop i u busu: Ibro i Jeca) su pristigli malo posle nas. Pa smo zajedničkim snagama založili vatru (dobro, Ibro je založio vatru) i napravili od učionice spavaonu.

Večera

Usledila je priprema klope (postavljanje stola, klopa je za to popodne mahom bila gotova, samo je trebalo pojesti je), a na meniju se našla sarma (aplauz za Borca) ćuretina u tragovima (morali smo manjak prostora u Ladi da nadomestimo viškom hrane u stomacima), torta (Đoli je slavio tog dana jubilarnu četvrtinu veka, pa bih mu u to ime još jedared čestitala istu )…

Punih stomaka i srećni (to valjda ide jedno s drugim) smo se orijentisali na igranje “Tvister”-a i doček Nove godine.

Moram da dodam da su neki od nas (tj. njih: Borac i Musketar) poklekli relativno rano (22/23č) u nameri da prespavaju odbrojavanje (i ostalo što ide uz to) ali im je ostatak poletnih članova ekipe u ponoć skočio za vrat uz najlepše želje za nastupajuću godinu, i time objasnio da spavanje, na kraju krajeva, ne dolazi u obzir.

“Žurka” se završila oko 4č ujutru kada se disanje svih posetilaca spavaone ujednačilo.

Subota, 01.01.2011.

Jutro je, jutro jeeeeee….

Borac je svima poželeo dobro jutro u svom stilu (ovoga puta je to bio sneg koji je završio na (za) vratovima “spavalica” (Musketar je bio pošteđen jer je ustao pre njega, a verujem da ima veze i sa tim što je sa njim delio muku – “gomila za vratom”)).

Nakon što je poluuspešno razbudio ljude (Ibro i Jeca se nisu dali. Ibro je čak rešio da nikako ne ustane, te se osigurao – kada je Borac pokušao da ga istrese iz vreće, čvrsto se držao za školsku klupu ispod koje je spavao) počele su pripreme za speleološke aktivnosti.

Mada je 70% ljudstva bilo još uvek u “polustanju” (ni budni, ni uspavani) krenule su pripreme za pokret. Musketar, Pop i Borac su uveliko bili u kombinezonima

kada se još par nas (Đoli i ja) rešilo da tog dana krene u laganu šetnju (od škole u Štrpcu do Gaura Ra ima nekih 5-6 km). Ostatali su rešili da bojkotuju “teror” i da dan provedu na suncu (ako nisam pomenula, vreme je bilo zaista divno, vedro/sunčano i toplo), uz laganu (ne Musketar-laganu (“ma, ima 3…dobro, 4,5 (6) kilometara do tamo.. opuštena šetnjica”), nego realno opuštajuću) šetnju po obroncima Miroča.

U potragu za “pećinom smrti” (kako je “prevod” od Gaura Ra) krenuli smo (Borac i Muskiš kao goniči, Pop, Đoli i ja kao gonjeni ) oko 11č.

Skroz do pećine postoji zemljani put koji je bio prohodan, pa nismo imali većih poteškoća da dođemo do nje. Usput smo naleteli na drugara (pronađite među slikama ), par meštana, krdo ovaca, nekoliko krava… A i pogled je na momente bio fantastičan.

Pristigli smo na odredište oko 14č.

Ulaz u objekat se nalazi u dnu vrtače koja je neposredno pored puta, i relativno je veliki, međutim nije vidljiv dok se ne dođe do njega zbog okolnog rastinja.

Uz pomoć užeta smo sišli do dna vrtače (to što je strma nije bio problem već led kog je bilo, uzrokovan godišnjim dobom (zima, jelte)).

Nakon uspešnog silaska/ulaska…

Jel se kaže: “VAU”?

Nisam ranije imala prilike da se susretnem sa ledom u pećini pa mi je ovo bilo… (otvorena usta, iskolačene oči) Fantastično! Prozirno beli komadi leda kao stalaktiti i stalagmiti koje se nalaze svuda okolo i plene. Impresivno!

Da ne bih bezuspešno pokušavala da opišem koliko sam bila, i zašto, oduševljena priložiću par slika, one će ispričati priču same za sebe.

Ono što nas je sačekalo po ulasku, osim lepote, bio je i momenat prelaska preko zaleđenog dela do unutrašnjosti (sećate se crtanog filma Fantazija (Fantasia, 1940)? E pa one vodene zeke (prim. prev. nilski konji) u suknjicama za balerine…).

No Borac je bio heroj dana i spasao stvar.

Nakon zaleđenog dela nazire se “vertikala” koja tako deluje kada se gleda odozgo mada kažu da može da se isprečka pa nije bilo potrebe navlačiti svu prateću opremu već je postavljeno samo jedno uže kao osiguranje.

Ja sam ostala da posmatram sve iz ptičje perspektive (nakon što sam shvatila da neću imati snage da se vratim ako siđem)  sa jednog vrlo udobnog mesta koje sam našla.

I tako dok sam ja bezbedno sedela gore i igrala se sa svetlom, i kada mi se Musketar priključio, dok smo (opet bezbedno) čavrljali, dole se desilo svašta. Naime, Đoli je na sebe povukao klocu tešku približno kao on. Mi to nismo čuli, i bili smo u čudu kada je Borac izašao do nas sa rečenicom: “Au, ljudi, Đoli zamalo da izgine!” … onda nam je ispričao kako se sve desilo. Ima u “Blic”-u ona rubrika “za nevericu” (u koju bi ušla i Popova rečenica izgovorena 5 minuta nakon “velikog praska”: “E, a jel mogu sad ja?”).

Nakon ovog “incidenta” je usledilo:

-”U Burona Đoli ulazi prvi a izlazi poslednji!”

-”Zašto?”

-”Da nas ne zatrpa sve!”

Pošto je bilo sa pozitivnim ishodom, svaka šala na tu temu je bila dozvoljena.

Počelo je da se smrkava kada smo izašli iz pećine (bilo je oko 16 – 16:30č) pa smo odmah krenuli nazad ka školi.

Trebalo je prepešačiti opet 5-6 km, ali smo sada bili umorni i gladni.

Lagano, nogu pred nogu, polako smo se primicali cilju.

Ni to nije prošlo monotono.

Kako je bio mrak, a razvukli smo se, u jednom trenutku smo na začelju ostali Musketar i ja, ili smo barem tako mislili sve dok NEŠTO nije iskočilo iz šume i počelo da vrišti (Borac). Znate kako deca kada ih nešto uplaši samo zatvore oči (valjda misle da ako ne vide šta je onda nije ništa)? E baš takva je moja reakcija bila (sa sve okretanjem leđa ka tom NEČEMU). Sve to na opšte smejanje ove dvojice.

Posle ovoga su bila još dva pokušaja iste stvari ali ni jedan od njih nije bio uspešan kao prvi.

19č – napokon smo stigli u školu – jupi!

Sačekala nas je topla supa (mislim da smo bili beskrajno zahvalni na tome a trebalo bi da smo se izrazili o tome i javno) sa dodatkom prženih kobasica, slanine… i naravno, zagrejana prostorija. Milina!

Do kraja večeri se ništa bitnije nije dešavalo. Grejali smo se, pričali, igrali karte (Iva nas je “odrala” u “mau-mau” i bacila u kolektivnu depresiju)…

Nedelja, 02.01.2011.

Buronov ponor i raskuvane špagete…

Poslednji dan je za neke protekao u duhu “staze slonova” (najpoznatiji momenat Buronovog ponora – prolazak prvih 500m nakon ulaska u jamu se svodi na puzanje – lupanje kolena o šta stignete, glave o tavanicu..) i opremanja objekta, dok je za druge opremanje vreće (radi spavanja u istoj) bilo apsolutno zadovoljavajuća aktivnost.

Dakle, nakon ustajanja i doručka opet smo se podelili u dve ekipe. Prva (Iva, Mafin, Đoli, Musketar, Pop i Borac (ekipa 1)) je krenula ka Buronu, dok je druga (Ljilja, Ibro, Jeca i ja) ostala da očisti školu, spremi ručak (i naspava se ).

Pošto sam, jelte, ostala u školi, ne mogu mnogo da kažem o tome kako je bilo ostalima, ali mogu da kažem da ni nama nije bilo dosadno. Polako dolazim do toga i zašto.

Prvo smo Jeca i ja otišle da se javimo i zahvalimo ljudima koji su nam izašli u susret i obezbedili nam smeštaj i drva.

Neobavezno smo pričali o lepotama Miroča, o životinjama koje se kreću tuda (u jednom trenutku sam shvatila da je sasvim uobičajeno da tuda ordiniraju divlje svinje što me je navelo da malo razmislim da li ću i sledeći put kad nešto izvrišti iz mraka da zažmurim i okrenem leđa ili ću ipak da se pozabavim konstruktivnim rešavanjem problema) o objektima koji se nalaze u okolini sela…

I dok smo mi uživale u razgovoru i novim saznanjima, potpuno smo zaboravile da Ljilja i Ibro spavaju sve u šesnaes’ te da se vatra verovatno polako gasi, što nikako nije smelo da se desi.

Pokupile smo se i krenule u nove radne pobede.

Inače, po polasku nam je ekipa 1 rekla da će se vratiti oko 16č, shodno tome, trebalo je da bude toplo i klopa spremna kada se vrate.

I bilo je toplo. Za ručak ne mogu da kažem da je bio, a kamoli bio topao.

Dakle, negde oko pola 4 smo Ljilja i ja zaključile da bi bilo pametno da stavimo špagete da se kuvaju za slučaj da stignu kad su rekli da hoće (u međuvremenu smo ispratile Jecu i Ibru, koji su krenuli na bus za Beograd).

I tako je sve počelo. Prva stvar koju sam shvatila (nažalost prilično kasno) je da se kuvanje na smederevcu potpuno, u svim aspektima, razlikuje od kuvanja na električnom šporetu. Počev od toga da na smederevcu (sa vatrom koja tinja) vodi treba oko sat vremena da prokuva. Mi smo (naravno!) odmah ubacile špagete sa rečenicom: “Ma, samo što nije provrilo.”

Da ne bih pisala roman, ukratko ću objasniti:

1. Špagete su se kuvale (raskuvavale) jače od sat vremena.
2. Oni se zaista jesu vratili kada su rekli da hoće.
3. Špagete NISU podsećale na puding, one JESU bile puding!

Kada su došli mrtvi gladni i shvatili da su dve žene (da, zato je toliko tragično) napravile apsolutni urnebes od najprostije stvari na svetu – kuvanja testa… Treba li da pominjem da nas više niko, nikada neće pitati šta ima da se jede? (što, moram priznati, uopšte nije loše )

Na kraju balade smo se ipak snašli, niko nije ostao gladan (što nas nikako ne opravdava ali… ja  kažem da je Ljilja kriva, ona kaže da sam ja, dakle, mi nemamo nikakve veze sa tim).

I tako smo došli do samog kraja ovog druženja.

Kada smo se popakovali, prvi su krenuli Borac, Iva, Mafin i Pop (oko 20č Musketar ih je odvezao do Borčevog jugića kog su (zbog lošeg puta) ostavili na skretanju za Veliki Štrbac) dok smo mi ostali da pokupimo i razmestimo ono što je ostalo.

I mi smo se, napokon, pokupili negde oko 22č i lagano krenuli ka Beogradu.

Ni ovaj deo puta nije prošao bez smeha. Naime, trebalo je da nađemo prodavnicu/trafiku/pumpu da Ljilja uplati kredit. Naleteli smo na benzinsku stanicu negde kod D. Milanovca i ona je izašla napolje. 5 minuta… 10 minuta… Nje nema. Mi se u kolima gledamo, nije nam jasno… Ljilja se vraća sa 2 kese (kredit se pakuje u kese?), tužnim izrazom lica i rečenicom: “Nisu imali kredit.”.

Dooobro (bolje da ne znamo šta bi bilo da jesu).

Idemo dalje. Sledeća prodavnica. Ljiljana ulazi. Opet je nema 10 minuta, opet ista scena (kese)… Mi se opet gledamo, a pogled govori: “Opet nisu imali kredit?”, što je izazvalo talas smeha koji je dodatno pojačan saznanjem da je kredit ipak uplatila.

Posle ovoga su Đoli i Ljilja uglavnom spavali a ja sam se čudila zašto se i ja ne bavim tom aktivnošću. Tako sve do Beograda.

Tu se završavaju i naše dogodovštine i moja priča.

Do sledećeg puta.

Srećna svima Nova godina (sa zadrškom), Đoliju još jedared srećan rođendan.

Mima